Dodaj mi valijum

Kasnim. Užasno kasnim.

Ove godine kasnim u svemu prazničnom.

Kako sam mogla da uopšte sanjam da kada sam krajem avgusta, dok su temperature još uvek za bretele i sandale, a nebo bez oblačka, će pojava prve božićne robe na rafovima prodavnica značiti da u oktobru neću uspeti da kupim pidžame za dečake, za onu tradicionalnu fotografiju ispred jelke.

Sva sreća pa je brašno, brašno, inače bi ovo potrošačko društvo sve zbrisalo sa rafova. Kolektivno ludilo. Svesno biram da se tom trendu ne priključujem iako sam se geografski našla u epicentru. Naći ću ja sopstveno ludilo kao adekvatnu zamenu.

Božić svake godine na Ostrvo dolazi sve ranije i ranije. Ljudi kupuju poklone u januaru za decembar, prave kilometarske spiskove stvari koje mogu i koje ne mogu da priušte. Valjda zato što su školski pribor i knjige besplatne pa se kredit diže samo za letovanje u sezoni, Božić i te-ve od 70 inča. Nema veze sto je te-ve veličine dnevne sobe, i što dete ide ujutru u školu bez doručka.

Imam nekoliko ostrvskih prijateljica sa u proseku troje dece. E tu se za Božić kupuje po dvadeset poklona svakom, pa se sve to pakuje pojedinačno, mali, veliki, najmanji. Čak je i kutijica tik taka poklon za ispod jelke. Deca pišu Deda Mrazu, roditelji čupaju kose. I kupuju. Na kredit. Za sve to, a pogotovo papir za uvijanje poklona, potroši se malo bogatstvo. Pucaju se fotke na fejsovima, gramima, velikih jelki sa milijardom poklona. Prođe Božić, prođe jedenje i pijenje i svi se onda vrate u pređašnje stanje ljutnje i gorčine kao i pre praznika. 

A fenomen patuljaka na policama mi je i dalje nedokučen. Elfovi se pojave tamo krajem novembra, pa se kupe lažne kamere, pa su ti elfovi nevaljali, a pritom nadgledaju decu da li su dobra za Deda Mraza. Previše nelogičnosti za prosečnu mene.  Pitala sam jednu prijateljicu jednom na tu temu i dobila odgovor da pravi deci uspomene.  PRAVI. DECI. USPOMENE. Upucaj me sad! Ako jos jednom na Ostrvu cujem da neko pravi deci uspomene, mogla bih da postanem onaj ludi snajper na crkvenom tornju u centru sela.

Dodaj mi valijum!

Tešim se da kod nas u familiji to definitivno izgleda drugačije.

Tamo negde krajem novembra objavim svečano da jelku kitimo narednog vikenda. Muž tradicionalno donese kutiju sa alatom iz garaže, pripremi bušilicu. Moje kićenje jelke i ukrašavanje kuće nikada nije samo to. Ove godine to je podrazumevalo da se dva ormara prebace iz dnevne sobe u trpezariju i montiranje venecijanera na prozore u dnevnoj sobi. Sve sam lepo zamislila. I slike koje su da okačim, zamenim, naslikam. Fotografije koje ću da štampam, ramim, kačim. Isplanirano sve do najmanjeg detalja. Zaboravih da premerim vrata. Jasno u nas se ne odustaje od moje zamisli dok se ne iscrpi i poslednja najnelogičnija mogućnost. Znači, vade se knjige, prazne police i tako dalje. Muž taj momenat mudro koristi  da pobegne van da kupi postolje za jelku. Jer nikome ni do dana današnjeg nije jasno gde se denulo ono koje kupismo prošle godine. Dok sam ispraznila ormare i police muž se vratio iz prodavnice. Sa punom kesom šrafova i nekakvih kuka i polica i gipsa. Kupovao je robu na kojoj ne piše Božić ili božićno, pa se srećom jos uvek može naći po prodavnicama. Doduše vratio se bez postolja.

U tom nekom svečanom trenutku otvaranja radova dok stoji sa alatom u ruci, obaveštava me da ce morati da gazi u patikama preko novog tepiha. 

Aha, važi.

Nije mi toliko do njegovih patika, koliko do toga što nemam servis za pranje tepiha kao onaj iza ćoška u Rasadniku. Letos kada sam izbacila stari ljubičasti tepih u dvorište, pa krenula da klečim i džakom i četkom da ribam, komšije se skupile da gledaju. Jer na Ostrvu se tako ne radi. Možda zato što nema baš mnogo sunca. Nisam pametna.

Kada smo konačno krenuli da sobaljujemo ormare i guramo iz prostorije u prostoriju, izgledali smo kao ona epizoda Prijatelja kada Ros, Rejčel i Čandler nose dvosed uz stepenice. Komšije preko puta malo-malo pa provire, a klinci iz kraja sede na ivici našeg travnjaka i gledaju. Malo pivot, pa presečemo božićnim kolačima koje sam pravila prethodnog dana. Kolači moraju da budu deo otvaranja praznične sezone, nisam mogla da preskočim bar četiri vrste od koji su dve potpuno nove, nikad pravljenje, premijerne.

Samo devet sati kasnije venecijaneri su bili postavljeni, ormari prebačeni, rupe po zidovima neizbušene, slike neokačene, kolači skoro pa pojedeni, jelka okićena, komšijska deca zabavljana.

Kada leđa počnu da me bole nakon teškog arbajta ja izvodim zaključke dana i naučene lekcije.

-Ako teen-a zamoliš da okači veš, dobiješ upravo ono sto zaslužuješ.

-Todleru se ne daje moć izvršnog kreativnog organa.

Kolače koje sam ovog vikenda pravila su vanilice (sa čokoladnim ganašom i džemom od kajsija, šljiva i jagoda), švedske kakao kuglice sa kokosom, nemački medenjaci (Pfeffernuse) i Mandelhörnchen (kiflice sa marcipanom) koje su bile propast epskih razmera. Za fotkanje sam morala da sačekam bolje svetlo u ponedeljak prepodne, a za ostalo malko slobodnog vremena danas.