Blog,  Foodie

Krambl od jabuka i IKEA-evropska prestonica razvoda

Put do muškarčevog srca ide preko stomaka. Mislim ja veću glupost nisam čula u životu. Jasno je da put do njegovog srca krene malo niže, pa se možda i zaustavi tu oko stomaka, ali definitivno ne kreće od stomaka. U stvari sve te manipulacije u braku i oko braka su za me prilično atipične. Možda je baš zato muž prošlog vikenda razrogačio oči kada sam rekla da sam mu spremila krambl od jabuka.  Miris toplih jabuka, maslaca i šećera koji sam ad hoc napravila bez plana i pripreme i kupovine sladoleda od vanile da upotpunim ugodjaj. Nalila sam kolač slatkom pavlakom i odnela tanjir. Umesto da kaze hvala Dragana, on me pogleda iz žablje pespektive pogledom zlatnog retrivera. Mislim taj zlatni retriever je dobro treniran retriever sa zdravom dozom opreza jer neće valjda da veruje Danajcima kad poklone donose. Ta ne pravi žena njegovu omiljenu poslasticu svakog dana, u stvari nije je pravila godinama, pa zašto bi sada. Oprezni retriever se slama pod mirisom pečenih jabuka i uzima prvi zalogaj.

Lagano sam spustila zadnjicu na ivicu kauča.

Znaš, ja bih to IKEE.

Spustio je kašičicu. Svega mi videla sam kako mu se pali lampica iznad glave kao u stripovima.

Čekala sam da nešto kaže. Bilo šta.

IKEA je za mene oduvek bila kao neko svetsko cudo. Ja sam dete radničke klase, mi nismo mnogo putovali, nismo se mnogo radovali kada nas primiše u Šengen jer ko će sada da se smara, planira, putuje kada nam je toliko decenija bilo sasvim lepo iza gvozdene zavese. Ali tračak svetlosti beše IKEA. Znam, tužno. Nameštaj drugačiji od cvetnih, naduvanih ugaonih garniture na koje sam navikla i večnog zelenog kariranog troseda, na kom smo spavale sestra i ja kada ustupimo naše krevete rodbini iz inostranstva. Jedna strana bila premekana a druga bila na drvenoj kutiji u kojoj smo čuvali posteljinu. Oduvek sam želela da živim u Ikeinom katalogu. Kada sam počela da dolazim na Ostrvo počela sam i da odlazim u Ikeu. Prvu kuću u koju je trebalo da se preselimo Stiv i ja smo kompletno opremili u Ikei. Ali ja naivna i neiskusna pala sam na njegov predlog da u Ikeu tog prvog dana samo odemo da vidimo šta bismo, a da onda onlajn poručimo nameštaj. Meni je to tada izgledalo tako lako i jednostavno, a Stiv je vešto manipulisao mojim očekivanjima zarad svog mira u glavi. On u stvari mrzi Ikeu, kaže da  izgleda kao unutrašnjost ženskog mozga. Očekivala sam da jedan školovani psiholog objasni svoje frustracije na malo manje šovinisticki način. Al daj šta daš. Ako je raspored u Ikei bio tipična ženska glava then Mama is home. Pošto je ta prva poseta prošla tako glatko, šta me je sprečavalo da ponovo nekad predložim da odemo. Ništa naravno. Muž uzme slobodan dan, sednemo u kola i vozimo u Bristol da se probijamo kroz more nameštaja, planiramo da kupimo i ono za šta imamo novce i za šta nemamo, kupimo i šta nam treba i šta nam ne treba, a onda obavezno zaboravimo nešto. Kad kažem nešto, mislim celu kutiju sa nogicama za dvosed ili nešto bitno što ne mozemo tek tako da zamenimo ili preskočimo. Mislim koga lažem Ikea je toliko posebna da su im i štrafovi drugačiji no kod ostatka sveta. Tako smo se pre neku godinu vraćali po vrata od dvokrilnog klizećeg ormana.

Mada priznajem da mi je momenat skeniranja svega iz kolica na kasi daleko upečatljiviji momenat. Sve na etiketi deluje jeftinije, pa zagledaš pa se čudis pa upoređuješ.

A na kasi o-la-la. Pa još jednom o-la-la. Kako sam samo stigla od dve posteljine i stepenika za todlera do osamsto funti. OSAMSTO. OSAM STOTINA. E tu već kreću dobro poznati, nikad preskočeni, ali nikad ni predviđeni kućni dijalozi. Šta smo kupili za ove pare, pita on, dok gura dvoja kolica sa 15 kutija sa raznim delovima nameštaja. Nemam pojma, šta mene pitaš, odgovara ona dok nervoznu bebu gura u kolicima. Pa dobro bre Dragana, možemo li mi nekada da odemo po pakovanje salveta u Ikeu i izađemo bez novog ormara ili kreveta za tinejdžera. Ma dal si normalan, ko još ide u Ikeu po salvete, nije moguće da si naseo na taj trik. Naravno na trik nije naseo kao takav, ali jeste ga upotrebio kao dobro opravdanje samom sebi zasto je isao u to zlo zvano IKEA.

Tu on počinje da se duri, stigli smo do auta i svako od nas dvoje je već isplanirao kako da se izrvemo sa kutijama, krupnim i sitnim inventarom za kupatilo i kuhinju. Jasno svako je imao plan i niko ga nije obrazložio ovom drugom. I onda dođemo do toga zašto je Ikea evropska prestonica razvoda. Nekada je neko, očito opečen na tom istom ili nekom slicnom ikeinskom parking vodio isti ili sličan razgovor, pa odlučio da uradi studiju na temu koliko se ljudi zaista razvode na parking Ikee. Mislim da je zaključak bio da se ljudi samo razvode ali ne i razvedu baš na tom mestu, ali iz ličnog primera mogu da kažem da nas Ikea ili oslabi ili ojača. Nekada čitav spektar između ova dva u pola sata pakovanja kutija, pa još sat vremena vožnje do kuće. Arsenal uvreda bude bas šarolik, dobro, ja budem balkanski šarolika, on posten Škot ide najdalje do bezobrazne krave, kao vrhunske uvrede. Valjda je naučio iz prethodnih iskustava (khm brakova) da se reči ne mogu vratiti. Ja naravno nisam. Epilog pakovanja obično bude da ja ostavim njemu da se rve sa kutijama i nakon nekog vremena dok se znoji ispod pomenutog dvokrilog ormara zavapi upomoć. Zadovoljna sto je tražio, zadovoljan sto smo uspeli da sve upakujemo u auto, dok pakujemo autosedište, vidimo neki drugi par šarolikog rečnika koji pokušava da uradi isto sto smo i mi do pre minut. A nas dvoje uputimo jedno drugom poglede pune ljubavi za koju nismo ni znali da postoji među nama.

Dok, sat vremena kasnije, preskačemo kutije po sred dnevne sobe i divimo se dobrom ulovu uživamo u momentu mira i zadovoljstva. I zaslužili smo taj gotovo orgazmički momenat. Jer sutra ćemo sav taj nameštaj morati da sastavimo, proklinjući momenat kada samo uglas na kasi uzviknuli da nam nije potrebna usluga sklapanja nameštaja.

IKEA…keeps on giving…

 

Inace dogovorili smo se da odemo pre Božića.

Krambl od jabuka (Apple crumble)

Divan zimski kolač, greje dušu i telo i ublažava posledice saopštavanja mužu da mu predstoji put u Ikeu

Prep Time 5 minutes
Total Time 25 minutes

Ingredients

  • 1/2 kg jabuka (koristila sam zlatni delišes i neku nakiselu sortu pola pola)
  • 50 gr šećera
  • 100 gr brašna
  • 100 gr ovsenih pahuljica
  • 100 gr putera
  • 40 gr šećera

Recipe Notes

Zagrejati rernu na 190 stepeni.Jabuke oljuštiti i iseći na osmine. Staviti u šerpu sa šećerom (prvih 50gr iz recepta) i kašikom vode i kuvati 5 minuta na umerenoj vatri.Za to vreme u posudi pomesati brašno i ovsene pahuljice, dodati kockice omekšalog putera (najbolje je držati ga na sobnoj temperature sat vremena pre pripreme). Među dlanovima trljati mešavinu dok se ne stvore mrvice, onda dodati šećer (40gr) i jos malo mrviti rukama.Jabuke staviti u vatrostalnu posudu (moja je neka Ikeina mala, dimenzija 20x10cm), preko staviti mrvice i peći oko 20 minuta, proveriti boju (željena boja je zlatno žuta).Vruć kolač servirati u činijicama i preliti slatkom pavlakom (neumućenom) ili kuglom sladoleda od vanile.

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Recipe Rating