Brate, sestro, Zemune
Od svih kuhinjskih aktivnosti najviše volim da fotografišem hranu koju spremim. Fotografisanje hrane mi spada u kuhinjsku aktivnost jer je moj mini studio parče kuhinje veličine metar sa metar, pored prozora, na koji okačim bebeće ćebence da mi umekša svetlo. Sada dok ovo pišem mislim se da mi je možda vreme da ćebence zamenim pravim kupovnim difuzerima (pravi pauzu da posedi malo na amazonu, a preskače odeljak sa kamerama i objektivima ako može).
Na visokom drugom mestu je da spremim tu hranu i pod hranu stvarno ne mislim na pilav za večeru sredom. Od grupnih aktivnosti visoko prvo mesto je pravljenje kolača sa decom.
Okej.
Lažem.
Mnogo lažem.
Ali ipak mesim sa decom (doduše, sada samo sa mlađim, jer mi stariji ide na živce sa svojih 13 godina i nemogućnošću da prati uputstva recepta koji sam ja već izmenila jer ne umem da pratim uputstva). Nedajbože da sutra odu u školu i kažu kako majka nije mesila sa njima. I naša majka je mesila sa nama, i nije se držala recepta, sećam se dobro. Ali naš doprinos je bio da ručno mutimo, puter i kristal šecer za Vasinu tortu. Te Vasine torte su bile najlepše na svetu, a puter penasto umućen, ma milina jedna. Kladim se da se nakon našeg mlaćenja po onom nesretnom puteru, sklanjala negde u ćošak i mutila ga ponovo sama. Mikserom naravno, mi plebs smo to radile viljuškom dok je ne savijemo. Pa kad je savijemo, ona nam da novu viljušku, da eventualno spreči namerno uništavanje imovine nebili izbegle zadatak. Jer da se razumemo, izbegavanje nije bilo opcija.
Sada kada o tome razmišljam kao majka jednog friškog tinejdžera, pubertetlije, kapiram da je sve to bio način da nas uposli. Jer, ako me je ovaj pubertet nečem naučio to je da mi je potpuno jasno zašto neke životinjske vrste jedu svoje mladunce.
Bas prošle nedelje sam poželela da budem fud bloger i umesto priče rešila da napišem recept. Namučila sam se kao Isus, dva sata sam pisala recept sa uputstvima, od svega napisanog najviše sam bila zadovoljna fotografijama i kada sam sredila tekst i ošišanu latinicu krenula sam da ga čitam. Bilo mi je toliko dosadno, stvarno ne znam kako bi nekom drugom bilo zanimljivo, osim ako je bas željan da napravi Lemon merangue pie. Dejana me nazvala da me pita vodafak naslov brate, sestro, Zemune, a u recept sam uspela da ubacim i Milku Canić. Ne znam kako. Pomračenje svesti sto posto. Sve u svemu epski. Dva sata pisanja i jos dva sata ispravljanja kasnije, odlučila sam da mi je ovo baš hevi arbajt. Odluka je pala da se priče pišu, hrana fotografiše, a fud blogovanje ostavi onima koji to zaista rade sjajno.
Dan nakon moje odluke da ipak ne umem da budem fud bloger posvetila sam se jednoj od odozgo pomenutih omiljenih aktivnosti, pravljenju kolača sa todlerom. On vredi za pet komada. Pretvara se u hobotnicu kada se iznesu jaja na kuhinjski pult.
-Ne ide, mili, jaje još uvek u testo
-u redu mama
-Još uvek nije vreme za jaje
-u redu mama
-Stavi sada ovu kašiku šecera, ostavi jaje, taaaako, sad puter, ostavi jaje, prašak za pecivoooo…
-Prašak za pecivooooo
-Ostavi jaje
Kada je doslo vreme za jaje, mislim da nisam ispoštovala njegova osećanja, prebrzo smo ga stavili u testo.
-Daj mama još jedno jaje i zašto ne moze još jedno jaje…
-Čarli, sine, ljubavi, srećo, ako stavim dva jajeta napraviću kolačića za pola južnog Velsa.
-Dobro mama, jedno jaje…a jel može sutra opet jaje?
-Uhm…
Ide na Amazon, odeljak sa objektivima…
2 Comments
Angelina
Volim kada mi jutro počne uz tvoje ili Dejanine tekstove. Osećam se nekako domaće 🙂 dok ih čitam. Ljubi Čarlija, oko pametno i kupi detetu haja.
Dragana Forbes
kapiram ja da zvucim kao najgora majka na svetu, ali bas ne volim da mislim da sve majke ovog sveta imaju aktivnosti koje ne vole da rade ili bar ne uzivaju u istima hahahaha, a mali terorista mi je sva jaja polupao neki dan hahahaha, ljub hvala ti <3